Proces postavljanja granica izgleda ovako: Primetimo da nam nešto...

Proces postavljanja granica izgleda ovako:
Primetimo da nam nešto ne prija -> osetimo ljutnju -> ljutnja nas odvede u snagu -> postavimo granicu.

Kada nam je teško postaviti granicu, obično znači da je problem u jednom (ili više) ovih segmenata. 🔽

Teško nam je primetiti da nam nešto nije ok ili primetimo tek kad nam je već previše.
Da bismo osetili kad situacija prelazi iz zelenog u žuto, a pre nego pređe y crveno, važno je da se možemo povezati sa telom, da možemo primetiti i suptilna stezanja, trzanja, promenu daha. 🔽

Kada je ljutnja “demonizovana” ili usko uvezana sa agresijom, nasiljem ili pak gubitkom povezanosti sa drugom osobom, onda je kao emociju često ne možemo osetiti, a kada je i osetimo onda je vidimo kao lošu, verujemo da ćemo ipi mi nekoga povrediti ili da će nas neko odbaciti. 🔽

A ljutnja je životna energija, toje mesto ulaska u snagu iz kog možemo menjati stvari. Zdrava ljutnja nije ugrožavajuća i nije okrenuta da naškodi nekome spolja, već da zaštiti nas. Zdrava ljutnja nije napad, ni osveta. Već odbrana. Ako nema ljutnje, nema ni snage. 🔽

Ako nema unutrašnje snage, onda nam može biti teško postaviti granicu, jer nam je preteško da se nosimo sa posledicama.
Nekada će granica značiti burnu reakciju druge strane, nekada možda i odlazak druge osobe, nekada će se podići krivica. Ali ne uvek i sa vremnom sve manje.🔽

Zato je važno osetiti i povezati se sa svojim telom i sa emocijom ljutnje.
Prigrlti je i dozvoliti da nas osnaži, a ne preplavi i odvede u agresiju. (Pasivnu, aktivnu, verbalnu, fizičku)
Posebno je važno, ako smo roditelji. I da dopustimo j malenima da se ljute i osete tu snagu.

Bože sto sam nepismena 🙄